Закорачити у порту манастира Светог Архангела Михаила значи оставити светски немир иза себе. У загрљају планина и шуму реке Таре, ова светиња вековима служи као прибежиште верном народу. Овде време тече другачије – у молитви, тишини и благодарности Богу. Унутрашњост цркве, иконе и сам дух овог места позивају сваког путника на тренутак сабраности и духовног окрепљења.

Чудотворац и заштитник

Празник Сабора Светог Архангела Михаила, у народу познат као Аранђеловдан, подсећа нас на војводу небеских сила који непрестано бди над хришћанским родом. Једно од највећих сведочанстава његове силе је Чудо у Хони. Када су незнабошци хтели да потопе цркву окретањем речног тока, Свети Архистратиг Михаило се појавио, ударио својим жезлом у стену и отворио велику провалију која је прогутала сву воду, спасивши храм.
Баш као у Хони, наш манастир изнад понора кањона Таре стоји као живи споменик његовој заштити. Свети Михаило је вођа небеске војске који се први одупрео палом анђелу и злу, због чега му се верни народ моли за оздрављење, правду и заштиту дома.

Ктитор и време градње манастира, у науци су још увиек непознати. Пролазећи пљеваљским крајем, руски конзул у Сарајеву, Александар Ф. Гиљфердинг, приликом посете манастиру Светог Арханђела Михаила у Тари, 1857. године преписао је један данас већ изгубљени натпис, у коме је забележено да је за време игумана Теодора, 1591. године, обновљена, већ, запустела црква. Помиње и попа Страхињу из Будимљe да је те исте године живописао обновљену цркву, што је урађено само годину дана пре него што ће познати зограф 1592. године започети, a 1595. године и завршити, осликавање црквеног живописа у манастиру Св. Тројице пљеваљске, који је у добром стању сачуван до данас. Поред тога што се поуздано не зна тачно време градње цркве Св. Арханђела Михаила у Тари, као што се не зна ни време настанка цркве у Довољи, ипак, постоје мишљења да је црква у Довољи нешто старија.

Познати су случајеви бројних страдања манастира смештених у кањону Таре. Историјска судбина је хтела да манастир Св. Арханђела Михаила буде више пута рушен и обнављан. Запустела га је затекао и руски конзул у Сарајеву приликом свог обиласка манастира 1857. године. Последњи пут је страдао у време херцеговачког устанка, односно, 1875. године када су га Турци спалили у одмазди за спаљену џамију у засеоку Влашковац у Ђурђевића Тари и у таквом стању је остао донедавно. Порушена га је обилазио и проф. Ђ. Бошковић 1932. године, након чега је оставио забиљешку o њему праћену скицама, али без фотографских снимака какве je, рецимо, оставио приликом истовремене посете манастиру Довољи. Судећи према изгледу, начину зидања, коришћеном материјалу, као и бројним историјским изворима, црква Св. Арханђела Михаила у потпуности подсећа на Довољу, па је стога многи научни посленици сматрали метохом манастира Довољe. Архитектонски представља једнобродну грађевину са полукружном апсидом и куполом, чији лукови нису прислоњени, осим лукова у централном травеју који су ослоњени на пиластре подужних зидова и придржавају конструкцију куполе.

Спољашња дужина цркве 12,32м., a ширина 6,82м. Као и код Довољe, у апсиди се налазе карактеристичне дубоке полукружне нише. За разлику од Довољe, црква Св. Арханђела Михаила нема припрату нити има камени под. Ако је под некада и постојао, нажалост, он данас није сачуван. Испод јужне стране цркве налазили су се манастирски конаци, o чему сведоче остаци зидина сачувани до наших времена. Кроз своју бурну и богату историју манастир Св. Арханђела Михаила дуго је остао препознатљив по свом ретком упражњавању старог, за многе манастире тада већ заборављеног строгог режима монашког општежитија, o коме су сведочиле бројне испосничке ћелије саграђене од сиге у непосредној околини манастира.

Овај значајни духовни центар посебно је био познат и по томе што је у њему дуго радила преписивачка школа, која је богослужбеним књигама снадбевала, како Довољу, тако и бројне, много удаљеније, православне богомоље. Извор из 1591. године, који је говорио o обнови тада већ запустелог манастира, забележио је и податак да је те исте године, трудом игумана Теодора, преписан један апостол, a 1600. године и један молебеник.  Такође се помиње да je 1711. године у манастиру Св. Арханђела Михаила ђакон Василије Пивац преписивао књиге. Кад je 1857. године A. Ф. Гиљфердинг боравио у запустелом манастиру наишао је на велики број вредних књига и то у јако лошем стању, те је један значајан део понео са собом. Књиге које je A. Гиљфердинг понео са собом из манастира Св. Арханђела Михаила, данас се чувају у Санкт Петербургу у Руској националној библиотеци, заједно са књигама које је понио и из манастира Довољa.

Пуних 120 година овај значајни споменик културе зарастао је био у шуму и шикару. На иницијативу Одбора за обнову манастира Св. Арханђела Михаила на челу са др. Јованом Новоселом, археолошким ископавањима цркве 1995. године кренуло се у његову обнову. Према информацијама које пружа Идејни пројекат обнове, затрпане зидине су раскрчене и ослобођене од наноса земља, тако да су зидови у северном делу остали очувани до висине око 3м., док у осталом делу зидови цркве нису прелазиле висину од 1,5м. Археолошким ископавањима у западном делу пронађено је нешто мало неправилних и омањих камених плоча сиво плаве боје, што указује да је црква раније могла имати камени под. Делимично сачувани полукружно завршени портали рађени од клесаних квадера кречњака, указују да је постојао један главни портал на западној страни и један споредни, нешто ужи, на јужној страни западног травеја. Остаци фрагмената од квадера сиге остављају реалну могућност за ваљану реконструкцију прозора. Сама црква је зидана неправилним, приклесаваним комадима кречњака различитих величина са употребом „кајлова“, уз тежњу грађења у што приближнијим хоризонталним редовима. Сига је коришћена у изради лукова и сводова, као и при изради лукова у олтарским нишама, a претпостављa се и даје и сама купола била озидана њоме. Пронађена и добро очувана камена стопа уграђена у југозападни угао цркве указује да је црква највероватније имала дрвени трем. Такође је пронађен велики број кованих гвоздених клинова и остатака и дрвених дашчица, што доводи до закључка да је црква била покривена клисом, који је за то вријеме представљао идеалан покривач.

Након израде одговарајуће пројектне документације од стране архитеката, проф. др. Јована Нешковића и Предрага Јошића, током љета 1996. године кренуло се у обнову цркве, што је трајало све до 2000. године када је завршена прекривка кровне конструкције оловним плочама. Камени под уметнички је осмишљен мозаичким креацијама мр. Наода Зорића, академског сликара рођеног у непосредној близини манастира, у селу Ђурђевића Тара. Десетак метара западно од цркве, током 2001. године изграђен је звоник квадратне основе 3,00×3,00м. од армираног бетона у висини од 10,20м., који наткрива четвороводни кров, такође покривен оловом, испод кога су смештена два црквена звона. Југоисточно од цркве, на удаљености од петнаестак метара, саграђен је помоћни објекат који се користи за становање монаха. Изграђен је савременим материјалима. У основи од 8,20×5,70м., сачињава га приземље и спрат са двоводним кровом покривеним лимом.