Презентација цркава, манастира и капела у Пљевљама Српске Православне Цркве епархије Милешевске.

На овој страници можете упознати богату духовну ризницу пљеваљског краја, која обухвата древне манастире, градске и сеоске храмове, као и светиње које су у изградњи или недавно обновљене:

Манастири: Света Тројица, Дубочица, Ђурђевића Тара, Довоља и Добриловина.

Градски и сеоски храмови: Света Петка (Пљевља), Свети Георгије (Гуке), Свети пророк Илија (Илино Брдо), Свети Прокопије (Шула), Свети Прокопије (Љутићи), Свети Димитрије (Вруља), Огњена Марија (Пипери), Успење Пресвете Богородице (Сречање), Рођење Пресвете Богородице (Брвеница), Свети Петар и Павле (Бољанићи), Свети Василије Острошки (Мале Крће) и Свети Козма и Дамјан (Страхов До).

Светиње у изградњи: Оџак и Косаница.

Манастир Света Тројица је био најзначајнији верски, просветни, културни и национални стожер православног народа Старе Рашке, Полимља и Потарја. Са својим самопрегорним монашким братствима је одиграо велику улогу у опстанку народа и слободно се може рећи да су са његовим заснивањем утемељени зачеци прве духовности, писмености, сликарства, литургијског певања, занатства, уметности и културе пљеваљског краја. Не постоје поуздани подаци којим би се могло закључити тачно датовање и подизање манастира, али се зна да је на његовом мјесту постојала нека врста мирске цркве, вероватно од дрвета, још пре турског освајања 1465. год. Најранији познати запис о манастиру дао је први тројички преписивач јеромонах Сава у Минеју за месец септембар 1537. године. Манастирски храм посвећен је Светој Тројици, а у њему се чувају ћивот и мошти руке Светог Саве, део моштију Светих бесребреника Kозме и Дамјана Kападокијских, део моштију Свете Текле Равноапостолне, окамењени угрушак крви Светих четрдесет мученика Севастијских Младенаца и мошти Светог Свештено мученика Серафима Светотројичког. Први ктитор и оснивач манастира је Игуман Висарион о чему је сведочио натпис на зиду, сада већ уништен али објављен пре уништења. Од првог помена па све до краја 17. вијека манастир је био познат као значајан преписивачки центар у чијем су скрипторијуму настала врхунска рукописна дијела. Сачувани су помени преписивача јеромонаха Саве, дијака Јована, Димитрија, Влатка и Ратка Ранковића, Гаврила Тројичанина, расодера Висариона и чрнца Венијамина а било је и оних непотписаних. У манастирској библиотеци чувају се многе значајне рукописне књиге од којих су неке писане на пергаменту. Најпознатије су Шестоднев Јована Егзарха, Топографија Kозме Индикоплова и Пљеваљски синодик православља. У манастирској ризници се налази изузетна збирка икона, обредних предмета, златарских радова, црквеног веза, мобилијара и докумената. Пљеваљска збирка је једна од најзначајнијих манастирских збирки на овим просторима.

Манастир Светог Архангела Михаила смештен је на десној обали реке Таре у селу Ђурђевића Тара, засеоку Луке, удаљен око један километар низводно од Великог моста. Манастир је саграђен у 15. веку, срушен крајем 19 вијека.

Његова црквица саграђена је уз стрму осојну падину кањона. Kроз своју бурну и богату историју, овај значајни духовни центар посебно је био познат и по томе што је у њему дуго радила преписивачка школа која је богослужбеним књигама снадбевала како Манастир Довољу тако и бројне, много удаљеније, православне богомоље.

Манастир Ђурђевића Тара удаљен око један километар низводно од Великог моста. Стотинак метара благом терасом одвојен је од реке Таре, a посвећена је Св. Арханђелу Михаилу по коме и сам манастир носи име.

 Пролазећи пљеваљским крајем, руски конзул у Сарајеву, Александар Ф. Гиљфердинг, приликом посете манастиру Св. Архангела Михаила у Тари, 1857. године преписао је један натпис у коме је забележено да је за време игумана Теодора, 1591. године обновљена већ запустела црква. Помиње и попа Страхињу из Будимље, да је те исте године живописао обновљену цркву.

Манастир је више пута рушен и обнављан. Запустелог га је затекао и поменути руски конзул. Последњи пут је страдао у време херцеговачког устанка 1875. године од стране Турака.

Овај значајни  духовни центар посебно је био познат по томе што је у њему дуго радила преписивачка школа, која је богослужбеним књигама снабдевала, како манастир Довољу, тако и бројне друге православне светиње. Извор из 1591. године забележио је податак да је те исте године, трудом игумана Теодора преписан један Апостол, а 1600. године и један молебник. Такође се помиње да је 1711. године у овом манастиру ђакон Василије Пивац преписивао књиге. Када је Гиљфердинг боравио у запустелом манастиру наишао је на велики број вредних књига и то у јако лошем стању, те је један значајан део понео са собом а који је данас похрањен у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са књигама из манастира Довоље.

Задња обнова манастирске цркве започета је 1996. а окончана 2000. године када је завршено прекривање кровне конструкције оловним плочама.

Сведок векова и чувар моштију Светог Арсенија

Манастир Довоља, са црквом посвећеном Успењу Пресвете Богородице, смештен је на десној обали реке Таре, око 45 километара од Пљеваља. Иако се тачно време градње још увек утврђује, народно предање и поједини историјски извори говоре да је реч о немањићкој задужбини краља Милутина са краја 13. века. Манастир је кроз историју био изузетно богат и угледан, а о његовој снази говори податак да је данашња црква Светог Василија у Пријепољу подигнута управо на земљишту које је припадало Довољи.

Оно што овај манастир чини посебно значајним јесте чињеница да су у њему скоро 150 година чуване мошти Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве. Због тога мештани ову цркву и данас често називају „Црква Светог Арсенија“. Такође, верује се да је управо у овом миру кањона Таре замонашен будући патријарх Арсеније III Чарнојевић. Иако је манастир дефинитивно напуштен након великог пожара 1886. године, његове драгоцене књиге и ризница остали су сачувани у манастиру Света Тројица, али и у далеком Санкт Петербургу.

Обнова ове светиње започета је 1999. године археолошким истраживањима која су открила фрагменте старог живописа и 57 гробова у порти. Данас, Довоља поново сија у свом аутентичном облику, покривена ручно цепаним клисом, враћајући духовни сјај овом историјском и културном бисеру.

Пресељена светиња и дом Светог Василија

Манастир Дубочица, посвећен Светом Николи, налази се у селу Отиловићи, 11 километара од Пљеваља. Ова светиња из 1565. године постала је позната широм региона по невероватном подухвату из 1983. године – због изградње вештачког језера, читав манастир је камен по камен премештен са обале Ћехотине на садашњу локацију. Његова спољашњост је намерно скромна и укопана у земљу, јер у време турске окупације цркве нису смеле привлачити пажњу својом висином и раскоши.

Унутрашњост манастира открива потпуно другачију слику – раскошан живопис који покрива наос и припрату представља праву ризницу православне уметности 16. века. Посебну вредност има позлаћени дуборезни иконостас са крстом из 1622. године и Богородичиним колом из 17. века. Дубочица је једна од ретких светиња чији је покретни фонд и црквени мобилијар скоро неокрњен стигао до наших дана, чинећи јединствену споменичку целину.

За овај манастир везано је дубоко народно поштовање јер је у њему служио Свети Василије Острошки пре свог одласка под Острог. У народу пљеваљског краја и данас живи предање да је благодат ове светиње толика да се „три посете Дубочици сматрају као један одлазак под Острог“. Обновљена и сачувана, Дубочица је данас место где се прошлост и духовни мир сусрећу на најлепши начин.

Општина Пљевља је 2001. године уступила Милешевској епархији 2,5 хектара земљишта када је започета изградња храма Светог Великомученика Георгија у пљеваљском насељу Гуке, површине 600 метара квадратних, 29. маја 2011. године патријарх српски Иринеј са архијерејима Српске православне цркве освештао је храм Светог Георгија који је други по величини у Црној Гори када су у питању православне светиње.

Поводом освештања Храма Светог Великомученика Георгија , у порти храма се традиционално одржава народни сабор, сваке године заредом, у последњој недељи маја.

Црквена порта је мјесто гђе се свакодневно окупљају ђеца и родитељи. Kако би се малишанима уљепшао боравак и унела шароликост у њихову игру, у августу прошле године радници ДОО Чистоћа у порти храма поставили су парковски мобилијар за игру деце.

Светиња Потарја и Затарја

Манастир Добриловина, посвећен Светом Великомученику Георгију, смештен је на левој обали реке Таре, у подножју прашуме Црна пода. Иако се данас налази у саставу Епархије будимљанско-никшићке, ова светиња својим духом подједнако припада и једној и другој обали реке, издижући се изнад свих подела као заједнички дом верног народа.

Кроз историју је био познат као „Мала Милешева“, а у његовој градњи и чувању учествовала су племена са обе стране реке. Због тога се Добриловина вековима сматра заједничким храмом и духовним огњиштем хришћана Потарја и Затарја, спајајући народ пљеваљског и мојковачког краја.

Црква је препознатљива по свом јединственом живопису који је делом сачуван до данас. Посебно су интересантни ретки пластични орнаменти, лозице и розете изведени у плитком рељефу на нимбама светитеља, што овом храму даје посебну уметничку и архитектонску вредност. Манастир је кроз векове био важан преписивачки центар, а његово братство је тесно сарађивало са манастиром Довоља, нарочито у тешким временима када су у Добриловини чуване драгоцене књиге и ствари спашене из довољског пламена.

Данас је Добриловина женски манастир и представља једну од најлепших тачака у кањону Таре. Својом тишином и вековним миром, она и даље сведочи о заједништву и снази вере народа који је подизао и обнављао упркос свим недаћама.

Црква Свете Петке је градска црква, саграђена 1927.године. Датум 27. октобар је православни празник Свете Петке а још од прошлости има великог значаја за Пљевља и пљевљаке. Наиме, тог датума 1912.год. Пљевља су ослобођена од Турака, после вишевековног ропства. Опет, на исти датум 1918. год. град је ослобођен од Аустро-Угарске власти, на крају Првог свјетског рата. 1925. године, почела је градња храма на Раскрсници, на углу тадашњих улица Принца Ђорђа (садашња Тршова) и Грујичића сокака (садашња 1. децембра). Црква је изграђена искључиво добровољним прилозима. Главни мајстор био је Максим Бацковић. Освештана је 1927. године, на дан Свете Петке.

Црква Светом Пророку Илији подигнута је на брдашцу у јужном делу некадашњег пљеваљског поља, које је по томе и добило име , као и читав крај око њега: ИЛИНО БРДО!

Нема много докумената који би нам тачно сведочили о градњи и настаку овог храма. Велике напоре у том погледу чинио је проф Витомир Вито М. Србљановић (1937 – 1991) и само захвањујући њему дошло се до елементарних података. Црква потиче још из 14. Века, а нека записана казивања говоре да је ту била и у доба Немањића. Доласком турака на ове просторе бива порушена. Према документима које је пронашао у Протоколу црквено – школске општине илинобрдке . проф Србљановић наводи:

Неимар који је послат на Илино брдо да прегледа цркву Талат ефендија са присутним мајсторима ,прегледао је цркву и зидине цркве, сви су једногласни да цркву треба срушити до темеља и темеље ако буду слаби и претрести и наређено инђињеру да направи план за .

Црква је била оштећена и на Илиндан 1911. када је било велико невреме и када је страдала и Хусеин пашина џамија у Пљевљима. У цркви је остао сачуван рад на дверима које је урадио Милан Јанковић . Изрезбарени су богатим флоралним елементом који је изнад Давида и Соломона. Такође флорални елемент је изнад и испод Гаврила и Богородице, а геометријски преплет се свија око целог правоугаоног дела двери.

Илинобрдска црква је током ратног периода 1941 – 1945 а и после тога, претрпела велика оштећења. Напором верника , успело се у периоду 1950 – 1955, урадити иконостас и друге пратеће ствари за обављање службе божије. Иконостас и друге столарско – зидарске радове обавио је неимар Тодор М. Бојовић ( 1900 – 1987) са братом Озреном (1903 – 1993) и верницима.

До Другог светског рата пљевљски протопрезвитерат је имао девет парохија. Свештењослужитељи из  1940. су Свештеномученик Милорад Сл. Вукојичић парох илинобердски, Павле М. Џаковић парох хоћевински, Драгољуб Д. Шиљак парох пљеваљски, Душан Н. Пријовић парох бучевски, и Саво Ј. Шиљак парох бољанићки.

Илинобрдска парохија обухватала је села: Бучје, Видре, Пауче, Kомине, Зблево, Јасен, Зеница, Забрђе, Љуће, Шумане, Врбица, Kалушиће, Свркоте, Грево, Мрзовићи, Рабитље, Зекаавице, Kатун, Потпеће, Радосавац, Црноборе, Драгаше и Kрушеђво. Седиште парохије било је Збљево. А дуго година парох је био један од најугледнијих свештеника протојереј Свештеномученик Слободан Р. Шиљак ( 1881 – 1943) коју је ту парохију преузео по одласку у пензију свог оца Риста.

Након дугих 170 година чекања, на висоравни у Вруљи поново блиста православна светиња. Храм Светом Димитрију (Митровдан) подигнут је као задужбина Блажа Перотиног Чабаркапе, успешног привредника родом из овог села. На имању Пероте Чабаркапе и његових потомака, изградња је започета освештањем темеља 2007. године, а храм је завршен и освештан 2013. године. Каснијом доградњом звоника, који је освештао Митрополит милешевски Атанасије, ова светиња је добила свој коначни, величанствени изглед.

Историја овог храма је истинско сведочанство о неуништивости вере, о чему сведочи и хроничар Момир Чабаркапа. Још у доба Немањића, у оближњем Речком брду постојала је црква од чврстог материјала која је с временом оронула, па су верници на њеним темељима подигли цркву брвнару. Око 1790. године, бежећи од зулума и непоштовања светиње, Срби су за само једну ноћ расклопили брвнару и пренели је у Марину шуму, на имање паше Селмановића, верујући да ће тамо бити безбеднија.

Судбина је хтела да стара црква настрада у великом пожару око 1850. године, када је ватра са околног крша, ношена јаким ветром, захватила дрвену конструкцију. Иако је изгорела до темеља, то место никада није престало бити свето; верски обреди су се на згаришту вршили све до пропасти Краљевине Југославије. Данашњи храм Светог Димитрија је васкрс те старе немањићке душе која се вратила у Маочку котлину да сабира народ и чува традицију пљеваљског краја.

У рударском насељу Шула, подно планине Љубишње, уздиже се храм Светог великомученика Прокопија, заштитника рудара. Историја ове светиње започела је у јулу 2001. године, када су освештани темељи на земљишту које је Епархији милешевској уступила Скупштина општине Пљевља. Храм је завршен и свечано освештан 2003. године, а овај узвишени чин извршио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, уз саслужење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и милешевског Филарета.

Црква Светог Прокопија је прави пример слоге и заједништва мештана овог краја. Кроз две деценије од почетка градње, житељи Шула су, предвођени својим свештенством, континуирано радили на уређењу порте и самог објекта. Подигнута је ограда око храма и изграђен модеран парохијски дом са салом за народ, који мештанима много значи у свим животним приликама. Сваки детаљ на цркви и у њеној околини сведочи о добровољним прилозима и вредним рукама верујућег народа.

Као духовни центар рудара рудника „Шупља стијена“ и околног становништва, овај храм најсвечаније изгледа 21. јула, на храмовну славу. Прослава Светог Прокопија у Шулима није само верски празник, већ и дан када се изнова потврђује нераскидива веза између овог планинског места и његове светиње, која поносно стоји као чувар вере подно Љубишње.

У живописном селу Љутићи, недалеко од Пљеваља, налази се храм Светог великомученика Прокопија, који вековима представља духовно уточиште овог краја. Према народном предању, данашња црква подигнута је на темељима знатно старије светиње из немањићког периода, што потврђује дубоке хришћанске корене овог дела Полимља. Смештена у прелепом планинском амбијенту, она је кроз историју била чувар вере и идентитета православних Срба.

Посебан историјски тренутак за ову светињу догодио се у септембру 2024. године, када су на храму освештана и постављена нова звона – први пут након више од 130 година тишине. Овај свечани чин обавио је Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење свештенства и присуство многобројних верника. Звона, која су дар добротвора и мештана, поново су својим звуком пробудила долину, симболизујући духовни васкрс и трајање овог светог места.

Сваке године, 21. јула, на празник Светог Прокопија, у порти храма одржава се велики народни сабор. Труд мештана, који с љубављу обнављају своју цркву и подижу парохијски дом, показује снажну везу народа са својим прецима. Црква у Љутићима данас стоји као поносни сведок прошлости и жив пример верности православној традицији, чинећи неизоставни део духовне ризнице пљеваљског краја.

Храм Свете великомученице Марине – Огњене Марије (Пипери) Смештен у срцу села Пипери, овај храм је један од најмлађих духовних бисера пљеваљског краја. Освештан 2022. године, подигнут је великим прегалаштвом мештана који су желели своје место молитве под окриљем Огњене Марије. Црква је симбол слоге и доказ да православна вера у овом крају не престаје да цвета.

Храм Успења Пресвете Богородице (Сречање) Ова древна светиња посвећена Великој Госпојини вековима бди над селом Сречање. Храм је обнављан са посебном пажњом и љубављу након тешких историјских времена, чувајући свој изворни духовни мир. Сваке године о празну Успења, овде се окупља верни народ да у заједништву прослави своју небеску заштитницу.

Храм Рођења Пресвете Богородице (Брвеница) Храм у Брвеници, посвећен Малој Госпојини, деценијама представља духовни центар који окупља вернике овог живописног краја. Својом складном архитектуром и спокојем који пружа, ова светиња је место сабрања и молитве за бројне породице које генерацијама чувају православну традицију и завет предака.

Храм Светих апостола Петра и Павла (Бољанићи) Готово читав век овај храм стоји као постојан духовни стуб на путном правцу ка Метаљци. Посвећен првоврховним апостолима Петру и Павлу, он је кроз историју био сведок опстанка мештана Бољанића. Његови зидови чувају молитве прошлих времена и опомињу потомке на важност очувања православног идентитета.

Храм Светог Василија Острошког (Мале Крће) Иако скромних димензија, ова светиња носи велику духовну снагу Острошког Чудотворца којем је посвећена. Изграђена је искреном побожношћу мештана Малих Крћа, који су у свом селу желели делић благодати Светог Василија, како би их штитио и сабирао у добру кроз све дане живота.

Храм Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана (Страхов До) Овај храм је право духовно лечилиште смештено у прелепом природном окружењу Страховог Дола. Посвећен Светим Врачима и исцелитељима, он пружа мир и утеху свима који га походе. Освештан 2019. године, постао је незаобилазна тачка која нас подсећа на важност молитве за здравље и своје ближње.

Оџак и Косаница

Верни народ пљеваљског краја, уз благослов Епархије милешевске, почео је током 2023. године подизање два нова храма који ће постати духовни стубови на важним правцима који воде ка Пљевљима. Ове нове светиње плод су слоге и жеље мештана да на вековним огњиштима оставе траг вере будућим нараштајима.

Храм Преображења Господњег у Оџаку

На превоју изнад села Оџак, на раскрсници путева који повезују Пљевља са Пријепољем и Бијелим Пољем, започета је изградња светиње посвећене Преображењу Господњем. Земљиште за овај храм освештао је у јуну 2023. године Епископ милешевски г. Атанасије. Градња на овом узвишењу пажљиво је планирана како би будућа црква својом лепотом и крстом поздрављала сваког путника намерника који улази у пљеваљску котлину. Посвећење храма Преображењу симболизује духовну светлост и обнављање живота у овом крају.

Храм Светог великомученика Пантелејмона у Косаници

Косаница, једна од најлепших планинских висоравни у овом делу Црне Горе, коначно добија свој дом молитве посвећен Светом Пантелејмону, великом исцелитељу. Освештање земљишта на којем се подиже храм обављено је у августу 2023. године. Смештена на важном путном правцу ка кањону Таре и мосту на Ђурђевића Тари, ова црква ће бити место окрепљења и мира како за локално становништво, тако и за бројне туристе који пролазе овим крајем. Изградња овог храма је испуњење завета народа Косанице да на својој поносној и ветровитој висоравни подигну духовну стражу под окриљем небеског заштитника.

Оба храма се граде народном слогом, добровољним прилозима и несебичним трудом појединаца, показујући да је изградња светиње увек и изградња заједнице.

Позив верном народу: Изградимо себе, подигнимо храм

Подизање светиње никада није само зидање каменом и циглом – то је прилика да, градећи дом Божји, изграђујемо и себе саме. Свака уграђена цигла у храмове у Оџаку и Косаници, сваки прилог и свака добра намера, уткани су у вечност и остају као завет нашој деци и потомцима. Ово није само позив на помоћ у изградњи, већ позив на сабрање, на слогу и на заједништво које нас је кроз векове одржало.

Позивамо све мештане, наше људе у расејању и све људе добре воље да својим скромним доприносом помогну да ове нове пљеваљске светиње што пре засијају у свом пуном сјају. Ваша помоћ, било кроз рад, прилог или молитву, драгоцена је за завршетак започетог дела. Окупимо се око наших нових олтара, јер градећи храмове – ми обнављамо своју душу и чувамо свој идентитет јер Ко цркву гради, себи рај гради – подигнимо храм, изградимо себе!

Поклонимо се великим светињама у нашем суседству

Изградња нових храмова у Оџаку и Косаници позив је свима нама да се духовно обновимо. Нека нас тај пут води и ка чувеним светињама које вековима греју душе верних у овом крају:

Манастир Милешева – дом Белог Анђела

Једна од најважнијих српских светиња, задужбина краља Владислава из 13. века. Манастир Милешева је кроз историју чувао мошти Светог Саве, а данас се у њему као велика светиња чува левица Светог Саве. Поклоните се пред светски познатом фреском Белог Анђела и посетите оближњу испосницу Светог Саве у стенама изнад манастира, где је светитељ боравио у строгој молитви и тишини.

Манастир Милешева је седиште Епархије милешевске и један од најзначајнијих српских манастира. Подигнут је као гробна црква жупана Владислава почетком 13. века и изграђен је у рашком стилу. Налази се одмах поред Пријепоља, на обали реке Милешевке, на неких 70 километара од Златибора.

Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Христовом. У њој су се, до 1594. и спаљивања на Врачару, чувале мошти првог српског архиепископа Светог Саве чија испосница је била у близини манастира. Црква је била богато осликана фрескама на којима су радили неки од најбољих европских сликара тог доба. На жалост, векови и турска владавина су оставила трага, па је највећи део фрескописа уништен. Упркос свему, у Милешеви је остао сачуван Бели Анђео једна од најлепших и најзначајнијих фресака православног света.

Манастирска порта је изузетно лепо уређена и брижљиво негована. У њој постоје столови и клупе превиђене за одмор и мало дужи боравак у прелепом манастирском комплексу. Ако желите да преспавате на овом чудесном месту, ту су манастирски конаци предвиђени за путнике и ходочаснике.

Чајничка Красница – Чудотворна икона Пресвете Богородице

У храму Успења Пресвете Богородице у Чајничу чува се Чајничка Красница, једна од најпознатијих и најпоштованијих чудотворних икона на Балкану. Према предању, њу је насликао Свети апостол Лука. Ова двострана икона (с друге стране је Свети Никола) вековима привлачи вернике свих вероисповести који пред ликом Мајке Божје траже и добијају утеху, мир и исцељење.

Храм Светог Василија Острошког у Пријепољу

Овај велелепни храм посвећен највећем српском чудотворцу место је посебне благодати. У њему се са великом љубављу и поштовањем чувају одежде (свештеничка одежда) Светог Василија Острошког, донете из манастира Острог. Верни народ Пријепоља и околине овде свакодневно притиче на поклоњење, осећајући живу заштиту и благослов Острошког светитеља.