Изградња величанственог моста на реци Тари, довршена 1940. године, била је један од највећих градитељских подвига Краљевине Југославије. У суровим планинским условима, ослањајући се на знање српских инжењера и надљудске напоре радника, подигнуто је архитектонско чудо које је тада задивило Европу. Главни пројектант, професор Мијат Тројановић, створио је визију која је премостила један од најстрашнијих кањона света, користећи пет масивних лукова од армираног бетона који и данас, након свих искушења, стоје као доказ врхунске вештине тог времена.

Нажалост, судбина моста била је сурова. Тек што је завршен и пуштен у саобраћај, почео је Други светски рат који је на ове просторе донео разарања. Ратни вихор довео је до трагичне одлуке да се ово градитељско ремек-дело оштети како би се спречили војни покрети. Рушење најмањег лука било је тежак ударац за саму грађевину, али и за све оне који су године рада уложили у његов настанак. Инжењер Лазар Јауковић, који је био везан за овај мост од његовог првог нацрта, поднео је највећу жртву у том хаотичном времену. Ипак, мост је преживео ратне године, а његови главни лукови остали су да пркосе времену и историји. Данас он стоји као вечни споменик једном добу великих амбиција и мајсторства, повезујући људе изнад дубоког амбиса кањона Таре.

Архитектонска круна кањона

Мост на Ђурђевића Тари већ деценијама стоји као нераскидива веза између две обале, али и као симбол људске победе над природним неприликама. Изграђен непосредно пред Други светски рат, овај мост је био истинско чудо тадашње европске архитектуре. Са висином од 172 метра изнад речног корита, он и данас изазива вртоглавицу и дивљење. Оно што га издваја јесте његова елеганција – пет лукова који се природно настављају на стеновите литице кањона. Када је завршен, био је то највиши лучни мост за друмски саобраћај у Европи. Пројектовао га је професор Мијат Тројановић, водећи рачуна да се бетонска конструкција не сукоби са суровом лепотом природе, већ да је допуни.

Историја урезана у камену

Током бурних ратних година, мост је доживео своју драму. Срушен је један његов лук како би се зауставиле непријатељске колоне, а тај догађај је касније инспирисао бројне приче и филмска остварења. Ипак, за мештане села Ђурђевића Тара, мост је увек био нешто више од војног објекта – он је био жила куцавица која је повезала овај некада изоловани крај са светом. Обновљен је 1946. године и од тада до данас његов изглед је остао готово непромењен. Прелазак преко моста пешице је посебан доживљај; ветар који стално дува кроз кањон и поглед који се пружа ка манастиру Светог Архангела Михаила подсећају нас на пролазност времена у односу на вечност кањона.

Туризам и авантура (Шта видети и радити)

Данас је околина моста прави туристички центар. За оне са вишком адреналина, ту је један од најбржих и најдужих зиплајнова (zip-line) у овом делу света, где можете буквално летети паралелно са мостом. За љубитеље фотографије, видиковци са обе стране моста нуде кадрове који су обишли свет на поштанским маркама и у најпознатијим светским часописима. У непосредној близини налазе се ресторани који нуде традиционалну кухињу овог краја – од домаћег качамака до чувеног јагњећег печења испод сача. Мост је идеално полазиште за све који желе да истраже дубине Таре, али и за оне који траже духовни мир у манастирској тишини која се налази само неколико стотина метара ниже.

Инжењерски изазови и материјали

Градња моста у оно време била је логистички кошмар. Сав материјал, укључујући цемент и челик, допреман је железницом до Пријепоља, а затим камионима и воловским запрегама преко планинских превоја до саме Таре. Посебан куриозитет је дрвена скела – највећа икада изграђена у то време. Да би се поставила, посечено је на стотине кубика четинара из околних шума, а пројектовао ју је швајцарски стручњак Рихард Корлај. Сама чињеница да је мост преживео деценије екстремних температурних разлика, од сурових планинских зима до врелих лета, сведочи о квалитету рада и визији тадашњих градитеља.

Видиковци и пешачке стазе

За праве заљубљенике у природу, мост је само почетак. Са десне стране моста, гледајући ка Жабљаку, крећу уске стазе које воде ка мањим брдима са којих се види комплетна "змија" Таре како пролази испод лукова. Туристи често праве грешку и само претрче мост; међутим, најлепши моменти су рано ујутру када се магла подиже из кањона и буквално прекрива коловоз, стварајући утисак да мост лебди у облацима. Село Ђурђевића Тара, које се ослања на мост, нуди и неколико приватних музеја етно-експоната где се могу видети оруђа која су се користила за обраду камена током саме градње.

Село Ђурђевића Тара – Традиција и гостопримство

Село Ђурђевића Тара, смештено на ободима кањона, чува дух старог времена. Ово је место где се још увек може осетити снага сеоског начина живота у складу са природом. Становништво се вековима бавило сточарством и прерадом дрвета, а данас су многи окренути сеоском туризму. Посета овом селу нуди аутентичан доживљај – овде можете пробати чувени пљеваљски сир, мед од планинског цвећа и домаћу ракију. Благо клима и планински ваздух чине ово место ваздушном бањом, идеалном за одмор од градске буке. Село није само пролазна тачка ка мосту, већ место где треба застати и осетити како куца срце ове земље.

И док хиљаде туриста прелазе преко величанствених лукова моста дивећи се погледу, само пар стотина метара нижи пут води ка истинској духовној оази. Манастир Светог Архангела Михаила је ту стајао вековима пре него што је први камен за мост положен, чувајући мир кањона који мост данас премошћује.